Možda niste znali da je jedan drugi pisac, proslavljeni Umberto Eko, takođe imao svoje Famozno, istina mnogo famoznije od našeg Famoznog, i da je redovnu kolumnu za L’Espresso, pisao (za sada) mnogo duže nego što to čini gorepotpisana neznatnost - u periodu od 1985. pa sve do pred smrt 2015. E sad, ako dužina pisanja kolumne određuje dužinu života - što je mogućnost koju ne bih isključio, iako se u nju bih mnogo uzdao - onda bi moja neznatnost, koja je Famozno počela da objavljuje 2009, trebalo da pandrkne tek godine 2039, što opet znači, da ćete privilegiju da me čitate imati još celih trinaest godina. (Smeh vrabaca iz offa, malo zajebancije nikad nije naodmet, zar ne?)
Pogotovo što je tema naše današnje kolumne veoma ozbiljna - toliko ozbiljna da kod nas na nju još malo ko obraća pažnju - a tema je rat u Ukrajini, kao i ratovi koje je taj rat pokrenuo i koje će tek pokrenuti.
Kao i svako medijsko čudo od tri dana, rat u Ukrajini je pao u totalni medijski mrak, što ne bi bio problem pod uslovom da destruktivni procesi koje je pokrenuo neće potrajati mnogo duže od tri decenije, a ako je verovati Lorensu Fridmanu - kome lično verujem - možda i zauvek.
Možda se sad pitate: kakve veze imaju kolumne Umberta Eka i rat u Ukrajini. Posredne, ali bitne. U jednoj od svojih briljantnih kolumni, Eko je pisao da je neke stvari nemoguće usavršiti - i naveo primer kašike - da je neke stvari nemoguće promeniti - i kao primer naveo ljudsku prirodu - a da je neke stvari - na primer rat - nemoguće ubrzati.
Što ne znači da grešna ljudska priroda - naročito ako ima, može i poseduje silu - neće doći u napast da pomisli da je i rat moguće ubrzati. Eko je u svojoj kolumni ciljao na zamku koju je silnicima ovog sveta postavila iluzija mogućnosti neograničenog ubrzanja, zasnovana na informatičkim tehnologijama (odnedavno i AI, koja, kako ćemo videti u jednoj od naših sledećih kolumni, uopšte nije toliko pametna koliko se hvali).
Sada na Famoznu scenu stupa Lorens Fridman, koji u članku „Doba večitih ratova“ objavljenom u časopisu Foreign Affairs, analizira takozvanu zabludu o kratkom ratu (short war fallacy), koja političare i vojne planere navodi da olako započinju sukobe uvereni u brzu i odlučujuću pobedu, dok u stvarnosti iz celog zamešateljstva ispadaju dugi, iscrpljujući i skupi sukobi, kao npr. rat u Ukrajini, koji se već otegao duže nego Drugi svetski rat, koji je bio vođen konvencionalnim, low tech sredstvima, a kome se kraj još i ne nazire“.
Konačno na scenu stupa počivši - a izgleda i prozorljivi - Dragiša Pavlović, svojevremeni Miloševićev protivnik, koji je u knjizi „Olako obećana brzina“ upozorio na opasnosti od populističkog srljanja u rat. Šta je posle bilo - i šta će iz svega ovoga ispasti - o tome se možete obavestiti u našoj sutrašnjoj kolumni.